О књизи: 2003 / Масодовљеву прозу се не може назвати „страшном", јер је на другој страни страха. Отвара просторе Ритуала, јединог могућег Ритуала - Смрти. Као што је смрт део живота, тако и Масодовљеви списи немају везе са „књижевношћу“ у Розановљевом смислу, са „актуелном књижевношћу“ о којој пишу добронамерни критичари, као што је на његовом сајту, „последњи совјетски писац .” Он заиста наставља совјетску прозу. Наставља се озбиљно и циљано. Замислимо архетип „совјетске прозе“, посебно „совјетске прозе за младе“ – њену романтику завера и партизанства, њену немилосрдност према непријатељима и пријатељима, њену фантастичну снагу патоса коначне победе без обзира на све – и признајемо да се у Масодову овај архетип савршено оличио. Масодов је челични писац; његов идеални читалац је челични пионир, који у формацији маршира негде у челичној Валхали тинејџерске културе, удара кораком, носи бодеж на појасу и држи бронзану птицу у рукама. Совјетска култура, пошто је умрла, замрзнула се у артефакт; Иља Масодов је најбољи писац ове земље смрти.